Nakon malo žmurke i strasnih uzdaha, poskočih kao
vojnik u nekoj kasarni i povikah:
-Hajde diži se, je l’ treba da popijemo neku kaznu…
Hajde hajde…
- Sad ću ljubavi, polako požuri…Dodji da te poljubim…-
prozbori tek Nenad protežući se …očito mu se nije
ustajalo.
- Poljubci za kasnije, moram se srediti, ti znaš da ja
imam svoj program…
- Isprogramirana cura, ko će s tobom? - reče zagledan
u moje kestenjaste oči.
- Ti, ko će, ajde, ajde, malo discipline nije na odmet, -
rekoh kroz osmejak, (boreći se samokntrolom koju sam
obećala i sebi, i mojima) te požurih do kupatila.
- I to što kažeš, - složi se, polako pridižući.
Dan je protekao po uobičajenom protokolu bele kuće,
samo bi se poneki stanar pobunio u svom uličnom
maniru. Raznolikost se ogledala gotovo svuda, anajviše
po nekulturi prilaza sopstvenim stvarima, pa i onim
koje nam je omogućio veliki šef, prelepom bajkovitom
ambijentu koji se pretvarao u nekim delovima dana na
džumbus i smetište. Pušaonica je već bila puna pušača,
ispijala se kafa uveliko, a kuhinja je vapila za vrednom
rukom, kao i ostali delovi kuće… prevrtanje očima, po ko zna koji put, u prolazu ni mene nije zaobišlo. U spavaćoj sobi mahom krš i lom koji je takodje trebalo pospremiti. Mnogo ljudi na jednom mestu po meni nije bio izgovor, već nemarnost koja je prositicala iz lenjosti pojedinih, a i kućnog vaspitanja. Društvo u malom, tako pregledno, a tako osporavano, najviše od onih koji za njega i ne mare, misleći da su oni iznad svih, bogom dani… Da ja to nisam razumela baš tako, ne bih ušla u ovaj javni projekat, koliko hvaljen toliko osporava, baš kao i moja veza sa Nenadom. Svetu se ne može ugoditi definitivno, i da si ispravan ne znam koliko…Mi smo im bili na meti svakakvih komentara, na koje sam gotovo oguglala, nakon 3 godine, a šta sam pa drugo mogla. Potičem iz veoma cenjene crnogorske porodice tačnije iz Herceg Novog, odmah pokraj mora,gde je puno turista, gde ni u čemu nisam oskudevala. Kada sam im rekla da želim da budem deo tog projekta, nisu bili za …ali kako sam prilično tvrdoglava da ne kažem bandoglava, nekako su i popustili…
Tragedija koja nas je zadesila je ostavila dubok trag, nažalost, pre nekoliko godina izgubili su u saobraćajnoj nesreći sina, ja brata, pa su verovatno I za taj moj javni podvig našli razumevanja. Moja lepa mladost potkovana oštrim jezikom još prilikom prve sezine je bila zapažena u dosta pozitivnom smislu… Nije se lako istaći, u gomili ljudi, a meni je to pošlo za rukom, verovatno morate imati ono nešto što vas izdvaja iz mnoštva raznih likova. A devojka kao ja, sudeći po sledu dogadjaja iz sezone u sezonu, to ima. Sve je to tada bilo lepo dosta pristojno, onakva kakva sam zapravo, ali mene je vuklo da ponovo udjem, ne znam, sad bi rekla neki me je djavo vukao, kad vratim film na period šeste sezone, gde sam upala u te kandže prokletinje koja me je tada zavela. Čovek stariji, sa ne baš pohvalnom prošlošću, i dosijeom, ako izuzmem njegovog ugledog i slavnog oca koji ga je svim sila uzdizao svojim sportskim uspehom, kujući ga u zvezde, otud verovatno I njegovo ime. Otac jedinca, razumljivo mi je to, I moj bi mene tako, ma šta uradila, jer ljubav prema detetu je bezuslovna.
Malo potom ušla je lepa negovana žena, bliže dobi moje majke, i odmah s vrata prilazeći stolu gde smo sedeli, ispalila je metkića svog besa na mene, gde sam nespremno negodovala, jer mi i nije baš bila dovoljno jasna ta nihova ljubavna priča, koja je bila svakako veoma komplikovana. Po onom što sam čula, više su bili razdvojeni, nego zajedno iako se su se znali iz mladosti, sticajem njegove kazne koju je odležao, a moja je tek nastupila … I tu je, on, krivac, ubica mog srca, moje časti, nad kojom kao omamljena nisam imala kontrolu, moja mladost. Osećala sam se kao u kreletki, zarobljena ptica, nažalost nekim osećanjima koja su me zaposela kao po kazni nečije karme…
Gospodja koja nas je nadgledala, prekide rolu vraćanja moje prošlosti koja me je I navela da udjem opet, da pokažem sebe onakvom kakva jesam… Pridjoh da je pozdravim dok je galamila s vrata s raznim zamerkama i pridikama:
- Šta je bre ovo?! Hajde da sve ovo počistite, gde vam je mladost?! Vučete se kao neke stvrine…
gde gazda ovde?!
- Tu je, tetka, udjite, polako, sad će…sad će doći…izvinite…ja sam moje sve pospremila.
nastaviće se ...
Nelly Poerich
/strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje
na druge kanale/
