3. Vlog DEVOJKA KAO JA (roman) Nelly Poerich

 

3 Vlog

Osvanulo novo jutro. Bela kuća na obali jezera – a oni ležu tek pred svitanje. Žabe krekeću u horu, neki miš protutnja, a Snupi spava sklupčan kao bela maca. Štetočine… kako ih se rešiti – pitanje staro koliko i ljudska zavist.

Anđela složi misli, razvrstava pitanja koja su joj postavljali. A Nenad stoji pored kreveta, podbočen, gleda je radoznalo.

Da li on uopšte zna šta hoće?

– Ipak si došao – reče ona. – Shvatio si valjda koliko ti značim?

– A gde sam otišao? Sve si mi sasekla u startu! I ono tvoje štipkanje kad mi pogled odluta. Zaboravila si da mi staviš am, kao konju, da me potkuješ da bolje galopiram! Sreća da sam glasan…

– Šta ima da lutaš kad si sa mnom? A to za am i potkivanje – razmotriću. Helga je zadužena za to! Volim konje. Plemeniti su. A i ti voliš kad te žena malo muštra. Da te igram ko mačka miša! Hoćeš da jurimo onog miša od malopre? Ili neku Lenu, Sofi, neku treću? Koja ti je zapela za oko? Ili ona kuvarica sa dekolteom? Da počnem da nabrajam?

– Smiren sam čim si kraj mene… Hajde, daj da te izmasiram. Lezi.

– Uf, to bi mi baš prijalo… ali nežno! Ne tako jako, molim te!

– Namazanija si ti od mene – reče on, opkoračivši je. – U čemu?

– U mnogo čemu. Pusti vreme, samo će ti reći.

– Ne želiš ispasti naivna, zato naglašavaš. Kao u onoj sezoni.

– Naravno da ne. Nikad više neću dozvoliti da me emocija obuzme do gubitka razuma. Srce i razum – ruku pod ruku.

– Misliš li da je to moguće u ljubavi?

– Moguće, i te kako. Iz te sumanute veze nosim pouku, jaku, za sve devojke kao ja. Sve smo željne ljubavi. A prosimo je po pogrešnim mestima. Ja sam se usitnjavala, strahovala da ne izgubim „ljubav“ jednog muškarca koji ženu tretira kao objekat.

– Interesantno razmišljaš…

– Interesantno ili ne, tako je. Žena ne sme ulaziti u vezu sa zauzetim muškarcem, venčanim ili ne. Stignu je suze one druge žene. Mene su stigle i prestigle. Pustila sam ih da teku, da brišu sećanja, da prave novi put… na kom si se našao ti.

– A onda sam naišao ja – reče on tiše – kad si se skamenila. Koliko mi je samo trebalo da te osvojim… i sad da te pustim? Da otečeš sa suzama u novo beznađe?

– Zato pazi kako se ophodiš prema jednoj devojci koja sanja ljubavne snove.
– Pazi, boli me! – zajauče ona. – Modricu ćeš mi napraviti! Budi nežan!

– Biću. Ne brini. To muškarac u meni proključa kad spomeneš tog…
– Ljubomoran si. Ništa novo. I ja sam. A evo, sad već prija masaža…

– Nežno moje… Anđele moj.

Maj nikad hladniji.
Prolećna kiša lila kao iz kabla. Nakon buđenja, neka čudna, neprirodna tišina zavladala je Belom kućom. Nije bilo uobičajenog prelamanja svetlosti kroz žamor. Svako zatvoren u svoje misli, u jutarnje rutine, bez želje da ih razmota naglas.

Razumljivo, pomislih. Umor nas je poklopio. Teme presahle. Mir je svima preko potreban… poneka rečenica samo usiljeno izvučena iz dubine tišine. A naša, ona udarna, goruća tema, probija sve – i unutra i napolju.

Ponekad mi se ovaj boravak čini kao vojnička kasarna. Marširanje na svako malo. „Pukovnik pokojnik“… uh, gde ja odoh…

Pridigoh glavu s njegovog ramena i pogledah prema krevetu Lene i Josipa. Sve veći jaz između njih – to se već i golim okom vidi. Nije samo razlika u godinama, no njihovo večito gloženje. Malo, malo pa se čuju: reže, tuku se pogledima, rečima, sve kao pas i mačka. Niko neće da popusti, a vole se – bar su tako govorili dok su cvrkutali svakog jutra.

Nisu oni jedini koji beže od ljubavi. Ni ovde, ni napolju. Ljudi danas beže od nje kao đavo od krsta, pa nije čudo što im je krevet bojno polje, a Mate – Lenin bivši – jorgan-planina, tampon zona. Mi smo se i sami jednom tu našli, na šefovom rođendanu, kad su se pogurali i dohvatili uvreda majki, čaša, psovki… ludilo mozga. Česta dijagnoza kad ljubav obuzme, a ti je negiraš.

Gomila bljuvotina koju ni pas s maslom ne bi pojeo.
Hvala Bogu da je moj konačno video ko je Lena, pa prestao da je brani. U početku me to izluđivalo – šta ima on da brani devojke? On je moj dečko, ne njihov.

Trebaće nama još dosta vremena da izgradimo stabilan odnos.
Ali mislim da ćemo uspeti. Bez obzira na navijanja, pogrdne komentare, ljubomorne duše i zlobnice koje se sada oglašavaju preko Paje Patka. Mogu samo da laju, keruše – kako ona pesma kaže.

Nekad ne razumem te navalentne muškarce i žene koji vijaju svoju „želju“ kilometrima unaokolo. Pa kad im se jednom kaže – kraj – trebalo bi da shvate. A ne da se lepe kao žvaka za kosu.

---

Nenad je spavao kao beba. Žao mi ga bilo da ga budim. Pridigoh se, pa se vratih u krevet još nekoliko minuta, samo da se ušuškam u njegovo naručje. Njegove ruke, njegovo telo… tamo sam se osećala najbezbednije. U tim trenucima, kao da je brisao sve moje lomove.

– Nakon svega što me je lomilo – sada se osećam mnogo bolje – rekoh tiho i poljubih mu snene obraze.

Nenad se samo promeškolji, privuče me. Nisam se opirala, naprotiv – još bliže sam se pripila uz njega, kao da ću se sliti u jednu dušu.

Posle malo žmurke i strasnih uzdaha, skočih kao vojnik:

– Hajde, diži se! Je l’ treba neko da popije kaznu? Hajde, hajde!

– Sad ću, ljubavi… samo dođi da te poljubim… – promrmlja on, razvlačeći se.

– Poljupci kasnije. Moram se srediti. Znaš da imam svoj program.

– Isprogramirana cura… ko će s tobom? – dobaci, gledajući me u oči.

– Ti, naravno. Malo discipline nikom ne škodi, – rekoh kroz osmeh i požurih ka kupatilu.

Dan je protišao kao i većina u Beloj kući. Stanari u svojim uličnim manirima, raznolikosti na sve strane, najviše u nekulturi. Pušaonica puna, kafa se već pije, kuhinja vapije za vrednom rukom. Soba – krš i lom.

Puno ljudi na jednom mestu nije opravdanje. To je nemarnost i loše kućno vaspitanje. Društvo u malom – pregledno kao na dlanu, ali mnogima teško za prihvatiti.

A ja – da nisam sve ovo razumela, ne bih ni ušla u ovaj projekat.
Osporavan, hvaljen – baš kao i moja veza sa Nenadom.

Svetu se ne može ugoditi, pa da si anđeo lično.

2. Blog DEVOJKA KAO JA Autor Nelly Poerich

 

U vešernici ubijamo vreme dok centrifuga radi. A ja, naravno, opet glavna tema. Srce me vuče, radoznalo u sve što ima veze sa nama. Ulazim u taj „dil“ prijateljstva, ako se to uopšte može imati u ovakvom formatu. Dok smo sve aktere bele kuće „olajavali“, dotakosmo se moje priče… obično kreće sa: „Znaš…“

I tako ja iz jednog pokornog stava pređoh u odvažan. Poznato ti je to: „Devojke kao ja…“

A kakva trebam biti? U vremenu koje mi mladost savija kao reka strmine dok pravi svoje korito… A ja nisam ta devojka u koju pokušavaju da me ukalupe. Nisam ni ona u koju sam i sama pokušala da se pretvorim, sputavajući jaku krv u žilama.

Čekaj, izvini – možda bih i uspela, da nisam sazdana od ljubavi. Od svih njenih rekvizita, programa, ugrađenih u moj kod od samog početka. Jedina istina o devojci kao što sam ja jeste: ljubav joj je sve. Svrha života.

I dok se borim sa vetrenjačama osećanja koje me nose, on se poigrava – i svojim i mojim emocijama – kao mačka sa mišem. A i ja umem, priznajem. Pa se naljutim – i te kako! Kad me svojim nesigurnostima testira, flertuje predamnom, iako zna da ja ta nisam.

Čak sam mu predložila skoro da ću se družiti sa svima – i ženama i muškarcima, u kući i van nje. Pristao je, klimao glavom, zelen od muke. A onda – ofsajd. Pobegao od ljubavi, završio u izolaciji.

Pustila sam ga neka beži. Možda pobegne. A možda i ja nadvladam svoje srce razumom. Za sada još vode bitku, kao i njegovo, inače hrabro muško srce koje, čim ljubav zakuca – postane kukavičje.

„Momci kao ja…“ – počeo bi on, viteški. I uvek bi pobedili. Super muževno, sve to. Ali zašto hrabrost izgube kad ih ljubav obuzme? Zašto vole da gledaju u nju kao u protivnika?

Možda zato što sam se ja zaljubila u viteza starog kova – romantičara, pažljivog, strpljivog za sve moje bubice… čak i one kad me Helga nadjača. A ima ih. Ima ih kad pomislim na onog koga neću ni pomenuti u svojoj biografiji – jer ništa nije valjalo. Ništa.

Ne vraćam se na te upokojene priče. Ova me diže. A sad, dok ga gledam kako se koprca kao som u mojoj ljubavnoj mreži… ja sedim na obali, kao ribar, čekam da ga struja vrati izvoru – meni, voljenoj ženi.

Ljubav ne može da se objasni… tako kažu. Ali pokušaću, dokle god moje nervozno, zaljubljeno srce izdrži. Jer devojke kao ja – znaju da vole. Zapamti dobro: znaju da vole.

Sreda. Sredina sedmice. Uvek kao da ima duže krajeve od petka, naročito kad krenu pitanja gledalaca. Klupka priča počnu da se odmotavaju, a neka i da mrse. Voditelj – kao i uvek – na visini zadatka, duhovit, profesionalan. Veče je počelo pitanjem upućenim Anđeli…

– Anđela, ustani. Pitanje za tebe glasi: da li si bila u vezi sa Petrom? On se oglašava napolju, tvrdi da ste bili intimni. A javio se i Strahinjin otac – kaže da si i sa njegovim sinom bila u nekoj sičnoj priči.

– Molim?! Šta ti ljudi hoće od mene? Može li mi iko reći? Zar sam ja jedini dežurni krivac u ovoj kući? A ljubavi, reci ti nešto, kad ovi ćute ko zaliveni! – Anđela ustade od crnog stola, otresita kao plamen koji se razgoreva.

– Šta hoće više taj čovek od mene? I tvoj otac, Strahinja? Tebi govorim! Kad sam ja bila sa tobom, a da ja to ne znam?! Hajde, reci! Ima li vas još? Ajde, pa recite svi odjednom! O Bože, kakvi su ovo današnji muškarci – muškarčine! Blate devojke mojih godina… Da čujem! A on kol’ko godina ima? Po mladoj devojci… pa unuka mogu da mu budem. Sram ga bilo!

– Ja sam svoje rekao – procedi Strahinja. Nije mu baš bilo pravo, nije mu prijalo to što mu se otac stalno oglašava bez njega, imaju različite stavove, različite principe.

– Reci još jednom! Dva puta, deset puta! Da svi čuju, kad ovi ovde sede na ušima jer im tako odgovara. Mogu misliti ovi napolju – uši im vire ispod njihove „cenjene“, da ne budem prosta… A ovu moju drsku, prelepu guzu – mogu samo da poljube!

– Ne može, ovo je moja… – poče Nenad, pa pređe u pevušenje svoje pesme, mazeći je  da se smiri, da omekša.

Ali Anđela je kipela. Ton joj se dizao, postajao nalet ranjene zveri, oštar, režući vazduh.

– Ljubavi, smiri se, ne primaj sve k srcu – šaptao je Nenad, nežan kao melem. – Sedi, molim te. Smiri se.

– Kako da se smirim?! Kad i onaj matori kuje zaveru protiv mene! Skuplja poene kod svojih „štićenica“, kojima je bio i tutor i zlotvor. E meni je baš zlotvor! Huška ih, donji dom je pod njegovom direktivom. Misli da će pobediti! E, hoće – kad na vrbi rodi grožđe, kad se rodi Karadjordje

– Tako je, dušo, vidiš da sve znaš… Sedi. Nisu vredni tvoje pažnje. Ni moje. Šta njega slušaš – izlapeli jarac, živodarac.

– Ne mogu, ne mogu ! – povika Anđela, drhtavim glasom, pa briznu u plač. Suze su je sekle, povređivale je kao oštar mač, kao so na rani.

– Boli me, čujete?! Znam ja gde sam grešila, ali imam pravo da se popravim! Bila sam mlada, bila sam naivna… Kako da dokažem zločestim ljudima da bar malo razumeju devojku koja tek uči da živi, da voli, da vodi ljubav? Zaljubila sam se u nekog ko nije vredeo ni crnog ispod mog malog nokta na nozi! To je moja najveća greška! I priznala sam! Šta hoće više?!

– Čekaj čekaj– reče Nenad. – Svi imamo greške, imam i ja, imaju svi…

– Da! Ali moja – najveća! Njihove oblakoderčine od grešaka sakrivaju tmurni oblaci… a kod mene sija jadransko sunce, sve se vidi, sve na vidiku! I ono što vide – ne vide, od talasa mržnje što udaraju o stene. Izvrću mene, svoje grešne duše peru mojim imenom! A devojka kao ja – ne dam se iskoristiti za tračak slave, a kamoli pobede! Nikad!

Anđela stade još odlučnije, isprsi se, pa udari pesnicama po grudima:

– Hajde! Udarajte u ove grudi gorske junačke! Hajde još jače! Slabo je to!

Voditelj je podržavao da izbaci sve iz sebe. Borba se vodila u srcu, duši i razumu. A kad se pamet zamagli – nigde ti nije dobrodošla.

Prethodnih dana nije bila sva svoja. A Nenad… borio se isprva za njih, za njen ugled, za njih oboje. Sad već posustaje. Traži razloge u njenim bubicama, onim što Helga rasipa kao mak na konac kad neko pogleda popreko.

Petar im je visio nad glavama, alo pauk onaj crni odvratni Navro se kao omča, priča, izmišlja, umislio da su bili u vezi. Treba mu reklama – klub, restoran, šta god, otvara čovek pa preko Amđeline grbače. A Nenad – čas veruje, čas ne veruje. Ljubomoriše po svom.

Sa jedne strane – milo joj, jer zna da mu je stalo. Sa druge – kad pretera, urla kao besan pas. Onda raskine. Pa dođe pokunjen, samo što ne pusti suzu.

„Dobro“, pomisli ona, „pustiću ga da vidim dokle će da se peca na laži.“

– Šta sam ja kriva što se zaljubljuju u mene?! – dreknu na sledeću opasku. – Samo je Andjela kriva, majku mu?!

– Niko ne kaže da si kriva – reče Nenad. – Samo nisi trebala da tajiš neke stvari.

– Dobro! U buduće neću! A sad reci – jesam li ja tebe pitala za onu tvoju trudnu? I druge cure? Jesam li?! Nisi sve rekao. Ćutiš, a maca ti pojela jezik!

– Rekao sam mnogo toga… – izvlačio se Nenad.

– Aha! Ćuti, molim te, preterao si. – pa saspu: – I ovo su ti muškarci?! Hej, znate li se uopšte ponašati kao pravi muškarci?!

– Eto, pametne Anđele koja sve zna… Ne treba mi takva devojka!

– Ne treba?! E pa ne treba ni meni muškarac koji ne zna da stane uz svoju devojku, ženu!

– Stajao sam! Kao živi zid! Ali naleti bujica, pa me pomere…

– Dobro, ostani tamo pomeren – podalje od mene! Boriću se sama. Očito da nisam tvoj tip, kao što Lena reče onaj dan.

– Pa i nisi – ubaci se Lena – ti si tip ovog mog malog klipete. Vi ste jedno za drugo.

Nenad bukvalno proguta vatru. Ali zaćuta. Ljubomora pišti kroz nozdrve.

– Daj, zucni nešto! – povika Anđela. – To je tvoja prijateljica!

– Poznanica – ispravi Lena. – A i džaba što je on moj tip kad on nije moj! Mali je, kockast, lajav… ma nije po mom ukusu!

– Ti ćeš meni da kažeš kakav sam?! – zareža nenad. – Sedi dole, jezičaro, koja zatrpava svakog, pa i decu u grob!

Anđela ga pusti da se istrese. Htela je da vidi da li razume da lepota nije presudna. Karakter je ono što drži, što traje. A njen karakter jak kao stena, čvrst njega i privlači. I ona je uverena – zaljubio se. Kada je rekao da bi voleo decu s njom, dom, porodicu… e pa, to sve govori.

Lena nije bila iskrena, ali neka joj bude. Sama je kriva – ko sa decom spava, upišan se budi. Tako kažu bar  stari ljudi.

1 Blog DEVOJKA KAO JA — Nelly Poerich (roman)

 

DEVOJKA KAO JA — Nelly Poerich 

Osvanulo još jedno jutro. Bela kuća, bilo pod snegom ili bez, uvek otkriva tragove raznih zveri. Kad se mnogo ljudi sabije na tako mali prostor, pa još pod kamerama, e tu se ništa sakriti ne može. Uvek se nađe neko budno oko. I sad, dok cvokoćem zubima, imam osećaj da me neko posmatra… Moraću izgleda malo bolje da naoštrim i zube i nokte. Jer dobrota bez zuba brzo pređe u ludost; postane budalasta, dopadljiva igračka koju svako poželi da prevrće. I onda te bace u neko hladno ćoše, pa pauci pletu mreže oko tebe. Retki su oni koji takvu dobrotu stave na toplo mesto – na primer, na srce bračnog kreveta, kao što su moji stavili italijansku lutku.

E neće moći! Anđela nije devojka za podkusurivanje nečijih želja. Uh, što je hladno… zubi zveckaju, a ja, malo ljutita, dobacih u prazno.

Nekoliko sustanara promoliše noseve napolje, svaki iz svog razloga. Pušači najhrabriji – zavisnost greje bolje od grejalice. Drhtavim rukama pale cigaretu, a neke ispadaju… saginju se kao da im je zlato iz ruku kliznulo. Hvala Bogu, odolela sam toj slabosti, promrmljah, pa nastavih ka perionici, žurnim korakom.

Ovaj moj apaš me stalno zadirkuje što se lickam, mada mu prija što sam čistunica. Žurila sam da ubacim veš dok on sprema doručak. Sve samo da izbegnem kuhinju! Ta gomila sudova – za mene je to smrtna presuda. Mislite šta hoćete, ja to prosto “ne vo-lim”. E kako će to izgledati kad postanem mama… možda ipak priđem toj kuhinji. Videćemo.

Februar se nakostrešio svojom hladnoćom kao mačor kad mu maca zavrti repom pa nestane iza prve grane. A ja – oštrim nokte, popravljam stav, krpim neki napukli končić na svom velikom srcu. Zimski dani postaju kraći, a i moje strpljenje sa boravkom u beloj kući na 24-časovnom snimanju. Nemoguća misija – sačuvati tajnu.

I noćas je pokušavao da me otvori kao školjku, a ja mu svoj biser još ne dajem. Još ga glancam od blata u koje sam sama upala i bacala se. Muškarci… dok te mame šećerom, pričala moja baba, sve je lepo. A onda dođe onaj pravi, koji te drži kao malo vode na dlanu. Princ… postoji li takav princ? Često se pitam. A najgore je kad izgubiš onaj san devojčice što večito živi u svakoj ženi. Tad postajemo i rospije i zvocalice i lenje pite… hah, Helge sve u jednoj Helgi. Pa učite, drage moje, od “devojke kao ja”.

– Anđela, gde si do sad? Hajde na doručak! – začuh Galeta.

– Evo, saću! Malo sam glumila Helgu, da ne pomisli da me ima zdravo za gotovo!

Napokon, vreme se prolepšava. A mom Galetu ide rođendan… tražila sam od drveta zadatak. Zamisli – od drveta. A u stvari, kuliram ja njega, ali opasno.

– Drvo?
– Ma kakvo drvo, Galeta kuliram.
– Onda nastavi…

Kao da smo u nekoj bajci. A u bajkama svega ima: kraljeva, kraljica, vila, veštica, čarobnjaka, zmajeva… i naravno prinčeva i princeza. Rado bih se bacila u neku bajku, ali koju? Hajde, pomozi mi.

– Ćuti bre, toliko sam govorio za crnim stolom da mi je sad ovo u vešeraju sa tobom – mala beba.

Mala beba? A on to, čini mi se, priželjkuje. Stalno me nešto začikava, samo da popustim. A ja, zategla kao erska mlada.

– Gde nađe ersku mladu?
– Pala mi.
– Dobro, reci ti meni u kojoj bi bajci nas video?

– Nimalo teško. “Lepotica i zver.”

– Ma je l’ moguće! Ček… pa to i jesmo. On se goropadi, grdi, a u stvari u njemu nežan princ. Pogodio si!

– Imate i začaranu poslugu što zvera po beloj kući. Zverinjak pravi. Ali ja ću ih razbucati nekom čarolijom. Čarobnjak iz Oza – prava doza.

– Ajde, počni, ja ću ti pomoći, samo da završim zadatak… Znaš, nije mi lako da ga gledam tužnog, kao da su mu sve lađe potonule…

– A kad si ti bila tužna, njega je boleo… znaš već šta. Samo ti njega sažaljevaj, a on neka te muči.

– E to! Neću više sažaljenje. Biću ledena kraljica. Nek se zapita!

– Andersen bi bio ponosan.
– Lud si! I nema čarobnog ogledala.
– Ima, ono tvoje u koje gledaš svoju čarobnu lepotu.
– E hvala na komplimentu, ali neka je i daleko bilo – gde ću se ogledati posle?

I tako ja reših da prošetam Snupija i da potražim Kaj-a. Da vidim kaje li se koji put. „Gde nestade onaj džentlmen sa početka?“ – mrmljam u sebi, dok Snupi veselo trči.

Baba Martina zubata čarolija od sunca probija dva oblaka nad belom kućom, kao da posmatra situaciju. Pogledasmo se moj drug i ja – i prasnusmo u smeh. Divno je kad se sa nekim razumeš na prvu, bez objašnjavanja.

Nastaviće se...

8. Vlog DEVOJKA KAO JA by Nelly Poerich (roman)

 

Nakon malo žmurke i strasnih uzdaha, poskočih kao 

vojnik u nekoj kasarni i povikah:

-Hajde diži se, je l’ treba da popijemo neku kaznu…

Hajde hajde…

- Sad ću ljubavi, polako požuri…Dodji da te poljubim…- 

prozbori tek Nenad protežući se …očito mu se nije 

ustajalo.

- Poljubci za kasnije, moram se srediti, ti znaš da ja 

imam svoj program…

- Isprogramirana cura, ko će s tobom? - reče zagledan 

u moje kestenjaste oči.

- Ti, ko će, ajde, ajde, malo discipline nije na odmet, - 

rekoh kroz osmejak, (boreći se samokntrolom koju sam 

obećala i sebi, i mojima) te požurih do kupatila.

- I to što kažeš, - složi se, polako pridižući.

 Dan je protekao po uobičajenom protokolu bele kuće, 

samo bi se poneki stanar pobunio u svom uličnom 

maniru. Raznolikost se ogledala gotovo svuda, anajviše 

po nekulturi prilaza sopstvenim stvarima, pa i onim 

koje nam je omogućio veliki šef, prelepom bajkovitom 

ambijentu koji se pretvarao u nekim delovima dana na 

džumbus i smetište. Pušaonica je već bila puna pušača, 

ispijala se kafa uveliko, a kuhinja je vapila za vrednom 

rukom, kao i ostali delovi kuće… prevrtanje očima, po ko zna koji put, u prolazu ni mene nije zaobišlo. U spavaćoj sobi mahom krš i lom koji je takodje trebalo pospremiti. Mnogo ljudi na jednom mestu po meni nije bio izgovor, već nemarnost koja je prositicala iz lenjosti pojedinih, a i kućnog vaspitanja. Društvo u malom, tako pregledno, a tako osporavano, najviše od onih koji za njega i ne mare, misleći da su oni iznad svih, bogom dani… Da ja to nisam razumela baš tako, ne bih ušla u ovaj javni projekat, koliko hvaljen toliko osporava, baš kao i moja veza sa Nenadom. Svetu se ne može ugoditi definitivno, i da si ispravan ne znam koliko…Mi smo im bili na meti svakakvih komentara, na koje sam gotovo oguglala, nakon 3 godine, a šta sam pa drugo mogla. Potičem iz veoma cenjene crnogorske porodice tačnije iz Herceg Novog, odmah pokraj mora,gde je puno turista, gde ni u čemu nisam oskudevala.  Kada sam im rekla da želim da budem deo tog projekta, nisu bili za …ali kako sam prilično tvrdoglava da ne kažem bandoglava, nekako su i popustili…

 Tragedija koja nas je zadesila je ostavila dubok trag, nažalost, pre nekoliko godina izgubili su u saobraćajnoj nesreći sina, ja brata, pa su verovatno I za taj moj javni podvig našli razumevanja. Moja lepa mladost potkovana oštrim jezikom još prilikom prve sezine je bila zapažena u dosta pozitivnom smislu… Nije se lako istaći, u gomili ljudi, a meni je to pošlo za rukom, verovatno morate imati ono nešto što vas izdvaja iz mnoštva raznih likova. A devojka kao ja, sudeći po sledu dogadjaja iz sezone u sezonu, to ima. Sve je to tada bilo lepo dosta pristojno, onakva kakva sam zapravo, ali mene je vuklo da ponovo udjem, ne znam, sad bi rekla neki me je djavo vukao, kad vratim film na period šeste sezone, gde sam upala u te kandže prokletinje koja me je tada zavela. Čovek stariji, sa ne baš pohvalnom prošlošću, i dosijeom, ako izuzmem njegovog ugledog i slavnog oca koji ga je svim sila uzdizao svojim sportskim uspehom, kujući ga u zvezde, otud verovatno I njegovo ime. Otac jedinca, razumljivo mi je to, I moj bi mene tako, ma šta uradila, jer ljubav prema detetu je bezuslovna.

       Malo potom ušla je lepa negovana žena, bliže dobi moje majke, i odmah s vrata prilazeći stolu gde smo sedeli, ispalila je metkića svog besa na mene, gde sam nespremno negodovala, jer mi i nije baš bila dovoljno jasna ta nihova ljubavna priča, koja je bila svakako veoma komplikovana.  Po onom što sam čula, više su bili razdvojeni, nego zajedno iako se su se znali iz mladosti, sticajem njegove kazne koju je odležao, a moja je tek nastupila … I tu je, on, krivac, ubica mog srca, moje časti, nad kojom kao omamljena nisam imala kontrolu, moja mladost. Osećala sam se kao u kreletki, zarobljena ptica, nažalost nekim osećanjima koja su me zaposela kao po kazni nečije karme…

          Gospodja koja nas je nadgledala, prekide rolu vraćanja moje prošlosti koja me je I navela da udjem opet, da pokažem sebe onakvom kakva jesam…  Pridjoh da je pozdravim dok je galamila s vrata s raznim zamerkama i pridikama:

-        Šta je bre ovo?! Hajde da sve ovo počistite, gde vam je mladost?! Vučete se kao neke stvrine… 

gde gazda ovde?!

-         Tu je, tetka, udjite, polako, sad će…sad će doći…izvinite…ja sam moje sve pospremila.

 nastaviće se ...

Nelly Poerich

/strogo zabranjeno svako kopiranje i postavljanje 

na druge kanale/