3 Vlog
Osvanulo novo jutro. Bela kuća na obali jezera – a oni ležu tek pred
svitanje. Žabe krekeću u horu, neki miš protutnja, a Snupi spava sklupčan kao
bela maca. Štetočine… kako ih se rešiti – pitanje staro koliko i ljudska
zavist.
Anđela složi misli, razvrstava pitanja koja su joj postavljali. A Nenad stoji
pored kreveta, podbočen, gleda je radoznalo.
Da li on uopšte zna šta hoće?
– Ipak si došao – reče ona. – Shvatio si valjda koliko ti značim?
– A gde sam otišao? Sve si mi sasekla u startu! I ono tvoje štipkanje kad mi
pogled odluta. Zaboravila si da mi staviš am, kao konju, da me potkuješ da
bolje galopiram! Sreća da sam glasan…
– Šta ima da lutaš kad si sa mnom? A to za am i potkivanje – razmotriću.
Helga je zadužena za to! Volim konje. Plemeniti su. A i ti voliš kad te žena
malo muštra. Da te igram ko mačka miša! Hoćeš da jurimo onog miša od malopre?
Ili neku Lenu, Sofi, neku treću? Koja ti je zapela za oko? Ili ona kuvarica sa
dekolteom? Da počnem da nabrajam?
– Smiren sam čim si kraj mene… Hajde, daj da te izmasiram. Lezi.
– Uf, to bi mi baš prijalo… ali nežno! Ne tako jako, molim te!
– Namazanija si ti od mene – reče on, opkoračivši je. – U čemu?
– U mnogo čemu. Pusti vreme, samo će ti reći.
– Ne želiš ispasti naivna, zato naglašavaš. Kao u onoj sezoni.
– Naravno da ne. Nikad više neću dozvoliti da me emocija obuzme do gubitka
razuma. Srce i razum – ruku pod ruku.
– Misliš li da je to moguće u ljubavi?
– Moguće, i te kako. Iz te sumanute veze nosim pouku, jaku, za sve devojke
kao ja. Sve smo željne ljubavi. A prosimo je po pogrešnim mestima. Ja sam se
usitnjavala, strahovala da ne izgubim „ljubav“ jednog muškarca koji ženu
tretira kao objekat.
– Interesantno razmišljaš…
– Interesantno ili ne, tako je. Žena ne sme ulaziti u vezu sa zauzetim
muškarcem, venčanim ili ne. Stignu je suze one druge žene. Mene su stigle i
prestigle. Pustila sam ih da teku, da brišu sećanja, da prave novi put… na kom
si se našao ti.
– A onda sam naišao ja – reče on tiše – kad si se skamenila. Koliko mi je
samo trebalo da te osvojim… i sad da te pustim? Da otečeš sa suzama u novo
beznađe?
– Zato pazi kako se ophodiš prema jednoj devojci koja sanja ljubavne snove.
– Pazi, boli me! – zajauče ona. – Modricu ćeš mi napraviti! Budi nežan!
– Biću. Ne brini. To muškarac u meni proključa kad spomeneš tog…
– Ljubomoran si. Ništa novo. I ja sam. A evo, sad već prija masaža…
– Nežno moje… Anđele moj.
Maj nikad hladniji.
Prolećna kiša lila kao iz kabla. Nakon buđenja, neka čudna, neprirodna tišina
zavladala je Belom kućom. Nije bilo uobičajenog prelamanja svetlosti kroz
žamor. Svako zatvoren u svoje misli, u jutarnje rutine, bez želje da ih razmota
naglas.
Razumljivo, pomislih. Umor nas je
poklopio. Teme presahle. Mir je svima preko potreban… poneka rečenica samo
usiljeno izvučena iz dubine tišine. A naša, ona udarna, goruća tema, probija
sve – i unutra i napolju.
Ponekad mi se ovaj boravak čini kao
vojnička kasarna. Marširanje na svako malo. „Pukovnik pokojnik“… uh, gde ja
odoh…
Pridigoh glavu s njegovog ramena i
pogledah prema krevetu Lene i Josipa. Sve veći jaz između njih – to se već i
golim okom vidi. Nije samo razlika u godinama, no njihovo večito gloženje.
Malo, malo pa se čuju: reže, tuku se pogledima, rečima, sve kao pas i mačka.
Niko neće da popusti, a vole se – bar su tako govorili dok su cvrkutali svakog
jutra.
Nisu oni jedini koji beže od
ljubavi. Ni ovde, ni napolju. Ljudi danas beže od nje kao đavo od krsta, pa
nije čudo što im je krevet bojno polje, a Mate – Lenin bivši – jorgan-planina,
tampon zona. Mi smo se i sami jednom tu našli, na šefovom rođendanu, kad su se
pogurali i dohvatili uvreda majki, čaša, psovki… ludilo mozga. Česta dijagnoza
kad ljubav obuzme, a ti je negiraš.
Gomila bljuvotina koju ni pas s
maslom ne bi pojeo.
Hvala Bogu da je moj konačno video ko je Lena, pa prestao da je brani. U
početku me to izluđivalo – šta ima on da brani devojke? On je moj dečko, ne
njihov.
Trebaće nama još dosta vremena da
izgradimo stabilan odnos.
Ali mislim da ćemo uspeti. Bez obzira na navijanja, pogrdne komentare,
ljubomorne duše i zlobnice koje se sada oglašavaju preko Paje Patka. Mogu samo
da laju, keruše – kako ona pesma kaže.
Nekad ne razumem te navalentne
muškarce i žene koji vijaju svoju „želju“ kilometrima unaokolo. Pa kad im se
jednom kaže – kraj – trebalo bi da shvate. A ne da se lepe kao žvaka za kosu.
Nenad je spavao kao beba. Žao mi ga
bilo da ga budim. Pridigoh se, pa se vratih u krevet još nekoliko minuta, samo
da se ušuškam u njegovo naručje. Njegove ruke, njegovo telo… tamo sam se
osećala najbezbednije. U tim trenucima, kao da je brisao sve moje lomove.
– Nakon svega što me je lomilo –
sada se osećam mnogo bolje – rekoh tiho i poljubih mu snene obraze.
Nenad se samo promeškolji, privuče
me. Nisam se opirala, naprotiv – još bliže sam se pripila uz njega, kao da ću
se sliti u jednu dušu.
Posle malo žmurke i strasnih uzdaha,
skočih kao vojnik:
– Hajde, diži se! Je l’ treba neko
da popije kaznu? Hajde, hajde!
– Sad ću, ljubavi… samo dođi da te
poljubim… – promrmlja on, razvlačeći se.
– Poljupci kasnije. Moram se
srediti. Znaš da imam svoj program.
– Isprogramirana cura… ko će s
tobom? – dobaci, gledajući me u oči.
– Ti, naravno. Malo discipline nikom
ne škodi, – rekoh kroz osmeh i požurih ka kupatilu.
Dan je protišao kao i većina u Beloj
kući. Stanari u svojim uličnim manirima, raznolikosti na sve strane, najviše u
nekulturi. Pušaonica puna, kafa se već pije, kuhinja vapije za vrednom rukom.
Soba – krš i lom.
Puno ljudi na jednom mestu nije
opravdanje. To je nemarnost i loše kućno vaspitanje. Društvo u malom –
pregledno kao na dlanu, ali mnogima teško za prihvatiti.
A ja – da nisam sve ovo razumela, ne
bih ni ušla u ovaj projekat.
Osporavan, hvaljen – baš kao i moja veza sa Nenadom.
Svetu se ne može ugoditi, pa da si
anđeo lično.
Нема коментара:
Постави коментар