U vešernici ubijamo vreme dok centrifuga radi. A ja, naravno, opet glavna
tema. Srce me vuče, radoznalo u sve što ima veze sa nama. Ulazim u taj „dil“
prijateljstva, ako se to uopšte može imati u ovakvom formatu. Dok smo sve
aktere bele kuće „olajavali“, dotakosmo se moje priče… obično kreće sa: „Znaš…“
I tako ja iz jednog pokornog stava pređoh u odvažan. Poznato ti je to:
„Devojke kao ja…“
A kakva trebam biti? U vremenu koje mi mladost savija kao reka strmine dok pravi
svoje korito… A ja nisam ta devojka u koju pokušavaju da me ukalupe. Nisam ni
ona u koju sam i sama pokušala da se pretvorim, sputavajući jaku krv u žilama.
Čekaj, izvini – možda bih i uspela, da nisam sazdana od ljubavi. Od svih
njenih rekvizita, programa, ugrađenih u moj kod od samog početka. Jedina istina
o devojci kao što sam ja jeste: ljubav joj je sve. Svrha života.
I dok se borim sa vetrenjačama osećanja koje me nose, on se poigrava – i
svojim i mojim emocijama – kao mačka sa mišem. A i ja umem, priznajem. Pa se
naljutim – i te kako! Kad me svojim nesigurnostima testira, flertuje predamnom,
iako zna da ja ta nisam.
Čak sam mu predložila skoro da ću se družiti sa svima – i ženama i
muškarcima, u kući i van nje. Pristao je, klimao glavom, zelen od muke. A onda
– ofsajd. Pobegao od ljubavi, završio u izolaciji.
Pustila sam ga neka beži. Možda pobegne. A možda i ja nadvladam svoje srce
razumom. Za sada još vode bitku, kao i njegovo, inače hrabro muško srce koje,
čim ljubav zakuca – postane kukavičje.
„Momci kao ja…“ – počeo bi on, viteški. I uvek bi pobedili. Super muževno,
sve to. Ali zašto hrabrost izgube kad ih ljubav obuzme? Zašto vole da gledaju u
nju kao u protivnika?
Možda zato što sam se ja zaljubila u viteza starog kova – romantičara,
pažljivog, strpljivog za sve moje bubice… čak i one kad me Helga nadjača. A ima
ih. Ima ih kad pomislim na onog koga neću ni pomenuti u svojoj biografiji – jer
ništa nije valjalo. Ništa.
Ne vraćam se na te upokojene priče. Ova me diže. A sad, dok ga gledam kako
se koprca kao som u mojoj ljubavnoj mreži… ja sedim na obali, kao ribar, čekam
da ga struja vrati izvoru – meni, voljenoj ženi.
Ljubav ne može da se objasni… tako kažu. Ali pokušaću, dokle god moje
nervozno, zaljubljeno srce izdrži. Jer devojke kao ja – znaju da vole. Zapamti
dobro: znaju da vole.
Sreda. Sredina sedmice. Uvek kao da ima duže krajeve od petka, naročito kad
krenu pitanja gledalaca. Klupka priča počnu da se odmotavaju, a neka i da mrse.
Voditelj – kao i uvek – na visini zadatka, duhovit, profesionalan. Veče je
počelo pitanjem upućenim Anđeli…
– Anđela, ustani. Pitanje za tebe glasi: da li si bila u
vezi sa Petrom? On se oglašava napolju, tvrdi da ste bili intimni. A javio se i
Strahinjin otac – kaže da si i sa njegovim sinom bila u nekoj sičnoj priči.
– Molim?! Šta ti ljudi hoće od mene? Može li mi iko reći?
Zar sam ja jedini dežurni krivac u ovoj kući? A ljubavi, reci ti nešto, kad ovi
ćute ko zaliveni! – Anđela ustade od crnog stola, otresita kao plamen koji se
razgoreva.
– Šta hoće više taj čovek od mene? I tvoj otac, Strahinja? Tebi govorim! Kad
sam ja bila sa tobom, a da ja to ne znam?! Hajde, reci! Ima li vas još? Ajde,
pa recite svi odjednom! O Bože, kakvi su ovo današnji muškarci – muškarčine!
Blate devojke mojih godina… Da čujem! A on kol’ko godina ima? Po mladoj
devojci… pa unuka mogu da mu budem. Sram ga bilo!
– Ja sam svoje rekao – procedi Strahinja. Nije mu baš bilo pravo, nije mu prijalo
to što mu se otac stalno oglašava bez njega, imaju različite stavove, različite
principe.
– Reci još jednom! Dva puta, deset puta! Da svi čuju, kad ovi ovde sede na
ušima jer im tako odgovara. Mogu misliti ovi napolju – uši im vire ispod
njihove „cenjene“, da ne budem prosta… A ovu moju drsku, prelepu guzu – mogu
samo da poljube!
– Ne može, ovo je moja… – poče Nenad, pa pređe u pevušenje svoje pesme,
mazeći je da se smiri, da omekša.
Ali Anđela je kipela. Ton joj se dizao, postajao nalet ranjene zveri, oštar,
režući vazduh.
– Ljubavi, smiri se, ne primaj sve k srcu – šaptao je Nenad, nežan kao
melem. – Sedi, molim te. Smiri se.
– Kako da se smirim?! Kad i onaj matori kuje zaveru protiv
mene! Skuplja poene kod svojih „štićenica“, kojima je bio i tutor i zlotvor. E
meni je baš zlotvor! Huška ih, donji dom je pod njegovom direktivom. Misli da
će pobediti! E, hoće – kad na vrbi rodi grožđe, kad se rodi Karadjordje
– Tako je, dušo, vidiš da sve znaš… Sedi. Nisu vredni tvoje pažnje. Ni moje.
Šta njega slušaš – izlapeli jarac, živodarac.
– Ne mogu, ne mogu ! – povika Anđela, drhtavim glasom, pa briznu u plač. Suze
su je sekle, povređivale je kao oštar mač, kao so na rani.
– Boli me, čujete?! Znam ja gde sam grešila, ali imam pravo da se popravim!
Bila sam mlada, bila sam naivna… Kako da dokažem zločestim ljudima da bar malo
razumeju devojku koja tek uči da živi, da voli, da vodi ljubav? Zaljubila sam
se u nekog ko nije vredeo ni crnog ispod mog malog nokta na nozi! To je moja
najveća greška! I priznala sam! Šta hoće više?!
– Čekaj čekaj– reče Nenad. – Svi imamo greške, imam i ja, imaju svi…
– Da! Ali moja – najveća! Njihove oblakoderčine od grešaka sakrivaju tmurni
oblaci… a kod mene sija jadransko sunce, sve se vidi, sve na vidiku! I ono što
vide – ne vide, od talasa mržnje što udaraju o stene. Izvrću mene, svoje grešne
duše peru mojim imenom! A devojka kao ja – ne dam se iskoristiti za tračak
slave, a kamoli pobede! Nikad!
Anđela stade još odlučnije, isprsi se, pa udari pesnicama po grudima:
– Hajde! Udarajte u ove grudi gorske junačke! Hajde još jače! Slabo je to!
Voditelj je podržavao da izbaci sve iz sebe. Borba se vodila u srcu, duši i
razumu. A kad se pamet zamagli – nigde ti nije dobrodošla.
Prethodnih dana nije bila sva svoja. A Nenad… borio se isprva za njih, za
njen ugled, za njih oboje. Sad već posustaje. Traži razloge u njenim bubicama,
onim što Helga rasipa kao mak na konac kad neko pogleda popreko.
Petar im je visio nad glavama, alo pauk onaj crni odvratni Navro se kao
omča, priča, izmišlja, umislio da su bili u vezi. Treba mu reklama – klub,
restoran, šta god, otvara čovek pa preko Amđeline grbače. A Nenad – čas veruje,
čas ne veruje. Ljubomoriše po svom.
Sa jedne strane – milo joj, jer zna da mu je stalo. Sa druge – kad pretera,
urla kao besan pas. Onda raskine. Pa dođe pokunjen, samo što ne pusti suzu.
„Dobro“, pomisli ona, „pustiću ga da vidim dokle će da se peca na laži.“
– Šta sam ja kriva što se zaljubljuju u mene?! – dreknu na sledeću opasku. –
Samo je Andjela kriva, majku mu?!
– Niko ne kaže da si kriva – reče Nenad. – Samo nisi trebala da tajiš neke
stvari.
– Dobro! U buduće neću! A sad reci – jesam li ja tebe pitala
za onu tvoju trudnu? I druge cure? Jesam li?! Nisi sve rekao. Ćutiš, a maca ti
pojela jezik!
– Rekao sam mnogo toga… – izvlačio se Nenad.
– Aha! Ćuti, molim te, preterao si. – pa saspu: – I ovo su ti muškarci?!
Hej, znate li se uopšte ponašati kao pravi muškarci?!
– Eto, pametne Anđele koja sve zna… Ne treba mi takva devojka!
– Ne treba?! E pa ne treba ni meni muškarac koji ne zna da stane uz svoju
devojku, ženu!
– Stajao sam! Kao živi zid! Ali naleti bujica, pa me pomere…
– Dobro, ostani tamo pomeren – podalje od mene! Boriću se sama. Očito da
nisam tvoj tip, kao što Lena reče onaj dan.
– Pa i nisi – ubaci se Lena – ti si tip ovog mog malog klipete. Vi ste jedno
za drugo.
Nenad bukvalno proguta vatru. Ali zaćuta. Ljubomora pišti kroz nozdrve.
– Daj, zucni nešto! – povika Anđela. – To je tvoja prijateljica!
– Poznanica – ispravi Lena. – A i džaba što je on moj tip kad on nije moj!
Mali je, kockast, lajav… ma nije po mom ukusu!
– Ti ćeš meni da kažeš kakav sam?! – zareža nenad. – Sedi dole, jezičaro,
koja zatrpava svakog, pa i decu u grob!
Anđela ga pusti da se istrese. Htela je da vidi da li razume da lepota nije
presudna. Karakter je ono što drži, što traje. A njen karakter jak kao stena,
čvrst njega i privlači. I ona je uverena – zaljubio se. Kada je rekao da bi
voleo decu s njom, dom, porodicu… e pa, to sve govori.
Lena nije bila iskrena, ali neka joj bude. Sama je kriva – ko sa decom
spava, upišan se budi. Tako kažu bar
stari ljudi.
Нема коментара:
Постави коментар