DEVOJKA KAO JA — Nelly Poerich
Osvanulo još jedno jutro. Bela kuća, bilo pod snegom ili bez, uvek otkriva tragove raznih zveri. Kad se mnogo ljudi sabije na tako mali prostor, pa još pod kamerama, e tu se ništa sakriti ne može. Uvek se nađe neko budno oko. I sad, dok cvokoćem zubima, imam osećaj da me neko posmatra… Moraću izgleda malo bolje da naoštrim i zube i nokte. Jer dobrota bez zuba brzo pređe u ludost; postane budalasta, dopadljiva igračka koju svako poželi da prevrće. I onda te bace u neko hladno ćoše, pa pauci pletu mreže oko tebe. Retki su oni koji takvu dobrotu stave na toplo mesto – na primer, na srce bračnog kreveta, kao što su moji stavili italijansku lutku.
E neće moći! Anđela nije devojka za podkusurivanje nečijih želja. Uh, što je
hladno… zubi zveckaju, a ja, malo ljutita, dobacih u prazno.
Nekoliko sustanara promoliše noseve napolje, svaki iz svog razloga. Pušači
najhrabriji – zavisnost greje bolje od grejalice. Drhtavim rukama pale
cigaretu, a neke ispadaju… saginju se kao da im je zlato iz ruku kliznulo.
Hvala Bogu, odolela sam toj slabosti, promrmljah, pa nastavih ka perionici,
žurnim korakom.
Ovaj moj apaš me stalno zadirkuje što se lickam, mada mu prija što sam
čistunica. Žurila sam da ubacim veš dok on sprema doručak. Sve samo da izbegnem
kuhinju! Ta gomila sudova – za mene je to smrtna presuda. Mislite šta hoćete,
ja to prosto “ne vo-lim”. E kako će to izgledati kad postanem mama… možda ipak
priđem toj kuhinji. Videćemo.
Februar se nakostrešio svojom hladnoćom kao mačor kad mu maca zavrti repom
pa nestane iza prve grane. A ja – oštrim nokte, popravljam stav, krpim neki
napukli končić na svom velikom srcu. Zimski dani postaju kraći, a i moje strpljenje
sa boravkom u beloj kući na 24-časovnom snimanju. Nemoguća misija – sačuvati
tajnu.
I noćas je pokušavao da me otvori kao školjku, a ja mu svoj biser još ne
dajem. Još ga glancam od blata u koje sam sama upala i bacala se. Muškarci… dok
te mame šećerom, pričala moja baba, sve je lepo. A onda dođe onaj pravi, koji
te drži kao malo vode na dlanu. Princ… postoji li takav princ? Često se pitam.
A najgore je kad izgubiš onaj san devojčice što večito živi u svakoj ženi. Tad
postajemo i rospije i zvocalice i lenje pite… hah, Helge sve u jednoj Helgi. Pa
učite, drage moje, od “devojke kao ja”.
– Anđela, gde si do sad? Hajde na doručak! – začuh Galeta.
– Evo, saću! Malo sam glumila Helgu, da ne pomisli da me ima zdravo za
gotovo!
Napokon, vreme se prolepšava. A mom Galetu ide rođendan… tražila sam od
drveta zadatak. Zamisli – od drveta. A u stvari, kuliram ja njega, ali opasno.
– Drvo?
– Ma kakvo drvo, Galeta kuliram.
– Onda nastavi…
Kao da smo u nekoj bajci. A u bajkama svega ima: kraljeva, kraljica, vila,
veštica, čarobnjaka, zmajeva… i naravno prinčeva i princeza. Rado bih se bacila
u neku bajku, ali koju? Hajde, pomozi mi.
– Ćuti bre, toliko sam govorio za crnim stolom da mi je sad ovo u vešeraju
sa tobom – mala beba.
Mala beba? A on to, čini mi se, priželjkuje. Stalno me nešto začikava, samo
da popustim. A ja, zategla kao erska mlada.
– Gde nađe ersku mladu?
– Pala mi.
– Dobro, reci ti meni u kojoj bi bajci nas video?
– Nimalo teško. “Lepotica i zver.”
– Ma je l’ moguće! Ček… pa to i jesmo. On se goropadi, grdi, a u stvari u
njemu nežan princ. Pogodio si!
– Imate i začaranu poslugu što zvera po beloj kući. Zverinjak pravi. Ali ja
ću ih razbucati nekom čarolijom. Čarobnjak iz Oza – prava doza.
– Ajde, počni, ja ću ti pomoći, samo da završim zadatak… Znaš, nije mi lako
da ga gledam tužnog, kao da su mu sve lađe potonule…
– A kad si ti bila tužna, njega je boleo… znaš već šta. Samo ti njega
sažaljevaj, a on neka te muči.
– E to! Neću više sažaljenje. Biću ledena kraljica. Nek se zapita!
– Andersen bi bio ponosan.
– Lud si! I nema čarobnog ogledala.
– Ima, ono tvoje u koje gledaš svoju čarobnu lepotu.
– E hvala na komplimentu, ali neka je i daleko bilo – gde ću se ogledati posle?
I tako ja reših da prošetam Snupija i da potražim Kaj-a. Da vidim kaje li se
koji put. „Gde nestade onaj džentlmen sa početka?“ – mrmljam u sebi, dok Snupi
veselo trči.
Baba Martina zubata čarolija od sunca probija dva oblaka nad belom kućom, kao da
posmatra situaciju. Pogledasmo se moj drug i ja – i prasnusmo u smeh. Divno je
kad se sa nekim razumeš na prvu, bez objašnjavanja.
Nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар